"Smatram da je moja osobenost - zadrt karakter"

DANASNJI YU KAPITALIZAM JE SAMO POZLATA JEFTINOG MATERIJALA

Nasa sagovornica spada u retke rok muzicare koji na ovoj sceni, traju vise od dve decenije i koji promisljaju o vremenu u kome zive. I zbog toga sa Aleksandrom Sladjanom Milosevic ima smisla poceti ovaj razgovor o muzici kakva je danas i ovde.

- Kvalitet muzike je refleksija sveukupnog drustvenog dogadjanja. Kod nas vlada povrsnost i nepoznavanje koncepta originalnog stvaranja. Svaki uspesan muzicar mora da ulozi mnogo rada u izgradnju svoje licnosti, u razvoju kreativnosti. Jugoslovenski muzicari to ne shvataju. I dalje se opredeljuju za reproduktivnost i plagijatorstvo. Niko ne insistira na originalnosti. Nje se klone u svojoj malogradjanstini. Koren toga je u mentalitetu koji uprkos proticanju i stalnoj promeni sveta, ostaje otporan na prilagodjavanje. Problem je u tome sto imamo pogresne roll modele, tj. kulturne heroje.

Koje su to licnosti?

- Kulturni heroj je model licnosti po kojem se oblikuje drustvo. Taj model predstavlja skup pozeljnih karakteristika sa kojima se drustvo identifikuje. Umesto da su u nasem drustvu to kreativni, smisleni, vredni ljudi, oni, u nasem slucaju, pripadaju drugoj strani morala i uticu na afirmaciju izvitoperenog stila zivljenja i stava prema zivotu neprihvatljivog za razvijena drustva. Imamo tu vrstu asinhronosti i pomerenosti od sveta. U jugoslovenskoj muzici nikada do sada nije bilo vise besmisla i gluposti. Kao da su Tarabici bili u pravu kad su govorili da ce narod biti sve gluplji i gluplji.

Gde je problem?

- Smeta mi nedostatak kriticnosti kod nasih, nazovi novih stvaraoca i muzickih urednika. Opsti slom kriterijuma, najlakse se detektuje u umetnosti zabave. Mada neki mislioci smatraju da, u fazama krize, umetnost ima pravo na glupost, ova glupost, potencirana je direktnim delovanjem onih koji u medijima odlucuju. Ideja i muzicara ima, ali njihov put do publike kroz navalu netalentovanih i glupih, ispraznih foliranata sa svojim prezvakanim i pokradenim idejama je izuzetno tezak. To je neverovatna paralela moralnosti i istine, jedan potpuno izmisljen svet u kome zivi citavo javno mnjenje.

Mogu li muzicari sami da naprave jedinstvo i da se u toj sferi napravi kontinuitet?

- Problem je i u tome sto su muzicari, izmedju sebe, od svih umetnika najmanje povezani. Na taj nacin postaju lak plen svih onih instanci koje su iznad njih. Od diskografa do politickih kretanja kojima odgovara ovakva vrsta muzike.

U trenutku kada je Al Gor dosao na potpredsednicko mesto u Americi, njegova zena Tiper Gor je konacno dosla do ostvarenja svojih zelja. Deset godina se borila da iz medija ukloni hard rok i sve sto ima veze sa tvrdim roken rolom koji je buntovnicki u svojoj osnovi. Amerikanci imaju cak alternativne i hard rok grupe koje su komunistickog usmerenja. Ovakav rok se vezuje za bunt i javno kritikuje probleme drustva. Pojavio se, na primer, Merilin Menson koji je potpuno "svukao" Ameriku. Tiper Gor je, dosavsi na povoljnu poziciju, uspela da iz medija ukloni mnogo toga, sto govori da cenzura postoji u svim drustvima. Samo se do nje dolazi kroz cistiju igru, jer se sva dogadjanja obavljaju u javnosti. Ipak, Tiper Gor nije uspela u potpunosti, pojavile su se nove zvezde, medijski fenomeni koji Americi pljuskaju istinu u oci. Skidaju je do gole koske.

Po Vasem misljenju, sta bi trebalo preduzeti?

- U svetu postoje zakoni koji kontrolisu podrucje sou biznisa. Kod nas nisu postojali ni u Titovo vreme, a ni sada. Dok se ne donesu zakonske regulative u ovojoblasti, nece biti reda. Stvar je u tome da nasa muzicka udruzenja ne stite interese muzicara, vec su drzavni instrument, kroz koji ona implementira svoje zakone. Kada bi vladali zakoni kakvi vladaju u svetskom sou biznisu, vrlo brzo bi se iskristalisale prave vrednosti.

Otisli ste u Ameriku 1987, vratili ste se kad se zemlja raspala, na samom kraju zavrsetka rata?

- Odluka da odem u Ameriku je iskljucivo moja zelja za napredovanjem i licnim usavrsavanjem za koje ovde nisam imala uslova. Ovde se nije prihvatalo ono sto radim. U vreme pocetka rata zatekla sam se u Americi i smatrala da ne treba da menjam kurs svog zivota zbog tih okolnosti. To ne znaci da sam, kako se tumacilo, napustila svoju zemlju i da nemam dovoljno ljubavi prema njoj. Ne umem da docaram osecaj zivota daleko od svojih bliznjih, jer u istom trenutku patimo samo smesteni u drugi prostor. Mislim da postoji zajednicka nit sudbine, istosvetni energetski kod, uslovljen mestom radjanja. Vratila sam se pre zavrsetka rata i susrela se sa promenama koje idu do neprepoznatljivosti...

Zbog cega?

- Ostavila sam zemlju u kojoj su svi bili drugovi, u medjuvremenu postali gospoda. Grad i prodavnice su bili preplavljeni inostranim proizvodima, sto je u vreme 80tih godina bilo moguce naci samo u fri sopovima uz kupovinu uz pasos. Zatim gomila lepih automobila, ljudi odeveni u skupu garderobu, devet TV programa. Bila sam totalno fascinirana nekim napretkom koji se video samo spolja. Nazalost, vrlo brzo sam shvatila da je u pitanju samo pozlata, jeftinog materijala. Problem i jeste u tome sto u tom luksuzu zivi samo nuvoris "elita" koja sebicno uziva blagodeti YU kapitalizma.

Razmisljate li o tome kada ce se ta situacija menjati?

- Sve zavisi od razvoja politicke situacije i izlaska iz krajnje turbulentnog istorijskog trenutka u kojem se nasa zemlja nalazi. Dok se ne razrese pitanja koja su se sada nametnula, ne moze se razmisljati o ekonomskom poboljsanju ili preobrazaju. Visoki svetski biznis je daleko od poimanja biznisa ovde. Ziveci u Americi i baveci se strukom stok brokera, u potpunosti sam shvatila kako se planeta krece napred. Novac je nazalost, nas idealista, osnovni pokretac svega. Kod nas nema protoka kapitala, a ima lezeceg novca. On se cuva privatno u slamaricama ili negde gde nista "ne radi", a novac mora da "radi", jer svaki ulozeni dinar mora da napravi novi dinar. Jedino tako ekonomija moze da ide napred.

Kako vidite udeo politike u ekonomiji?

- U Americi postoji drugacija konstitucija vlasti, gde interesne grupe, tzv. lobiji, vladaju politicarima. Kod nas je situacija obrnuta. Politicari vladaju onima u biznisu. Oni rasporedjuju sredstva. Ta struktura se prenosi na nize u hijerarhiji. Nasa politika je u fazi sveukupne tranzicije, u promenu iz marksistickog komunizma u filozofiju nedovoljno definisanog oblika kapitalizma. Pricati da tezimo da postanemo razvijeno drustvo je prazna definicija. Da bismo to ucinili, potrebno je da napravimo gigantski skok za koji nismo pripremljeni. To ukljucuje adaptaciju na svim poljima, pa i prilagodjavanje mentaliteta. Na primer, odreci se poslovne "etike" komunizma, jer balkanske prevare su naivne igre za svetske ekonomske azdaje.

A nase stranacke igre?

- U Jugoslaviji ima previse politickih stranaka i politickih individualaca, sto je normalno za pocetnu fazu raslojavanja politickog misljenja. To je istorijska neminovnost koju moramo proci, ali celi, bez ostecenja. U tom smislu smo opet asinhroni sa svetom, jer su razlike u njihovim stranackim programima sve manje vidljive. Mi govorimo arhaicnim jezikom, koji su oni zaboravili.

Kako vidite buducnost na ovim prostorima?

- Zavisi od naseg odnosa prema istini. Ako uspemo da sebe sagledamo u svetlu realnosti, imacemo sansi. Ako to ne ucinimo pocev od sutra, zavrsicemo u antropoloskim studijama u izumrlim drustvima. Svet je onakav kakvim ga sami napravimo, odgovornost je individualna. Ako ne promenimo pasivni odnos posmatraca zivota, onoga ko gleda, trpi i cuti, a ne ucestvuje - ugasicemo se kao sveca bez kiseonika.

KAKO PRED BOGA

Od mene se uvek ocekuje. Smatram da je moja osobenost - zadrt karakter. Po cenu gladovanja cuvam integritet. Nije mi smetalo da hodam u probusenim cipelama i jedem hleb sa kecapom bez icega, dok sam bila u Americi, jer sam se cvrsto drzala onoga u sta verujem i nisam napravila takav kompromis, zbog cega bi me bilo sramota da pogledam sebe u ogledalu. Za razliku od mnogih mojih kolega koji me malo vole, jer vide da se i tako moze ziveti. Ne mora covek da proda sebe i ucini toliko velike ustupke zbog kojih bi razmisljao o tome sta ce u odsutnom trenutku reci Bog.

POLITICARI I NOVINARI

Nasi politicari ne prate dinamiku dogadjanja. Svet je u konstantnoj promeni odnosa, a taj proces je intenzivniji u poslednje vreme. Zakasnele reakcije su pogubne. Imamo citav niz dokaza. Oni, politicari, ne uce se standardima globalne komunikacije. Svet namece komunikacijski stil koji nasi politicari ne poznaju i zato, bez obzira na ispravnost svojih stavova, ne uspevaju da ostvare ciljeve. Ni mediji ne obavljaju funkciju kako bi trebalo. Novinari imaju moc da formiraju javno mnjenje. Selekcijom sadrzaja koje prenose, mediji su u svetu mnoge politicare navikli na promene i prilagodjavanja.