"To je za mene, kao i za vecinu muzicara u Americi, bio jedini put uspeha. Nazalost, 99 odsto na tom putu dozivi neuspeh"

Sladjana Milosevic, muzicar

INSTANT MUZIKA

Nadam se da ce se povratiti snaga intelektualnog sloja koji je potonuo. Medjutim, problem sa intelektualcima je oduvek bio taj sto smatraju da je ispod casti baviti se ovozemaljskim stvarima.

Sladjana Milosevic je ponovo u Beogradu. Vratila se iz Los Andjelesa i izdala je kompakt disk "Harmonija" na kojem se nalazi dvanaest starih i pet novih balada. Ovim povodom razgovarali smo sa Sladjanom Milosevic u njenom stanu.

Kakvi su vasi muzicki planovi?

- U pripremi je izdavanje jos dva albuma. Zavrsen je materijal za novi rok album i preostalo je da se uradi tehnicki deo posla, to jest miks, kao i kompilacija starih hitova brzeg tempa. Za album "Harmonija", rezirala sam dva video spota, a u produkcionoj fazi je i treci.

Kada ce se novi album pojaviti u prodaji?

- Nadam se za mesec dana, ali kod nas je realizacija uvek spora jer se dogovori ne postuju.

Hocete li odrzati koncert u Beogradu?

- To je kao i obicno pitanje novca. Velikog novca koji mi nije na raspolaganju. Mozda ce se postici dogovor za jedan veci ili seriju manjih koncerta, ali pod uslovom da organizacione poslove preuzme neko drugi, jer su mi slicne obaveze do sada oduzimale previse energije.

Da li se posle tih poslova vracate u Ameriku ili ostajete u Beogradu?

- Videcu sta ce biti. Verovatno cu otici u Kinu.

To vam nece biti prvi put?

- Bice to cetvrti put. Nadam se da cu izdati i drugu kompilaciju. Prva je idata pre devet godina. Kina je i u muzickom pogledu trziste koje brzo raste. Do sada postoje izdanja cetiri internacionalna muzicara koja su uspesno plasirana na to trziste. Nadam se da cu se i ja naci u prvih pet.

Koliki bi trebalo da bude tiraz te kompilacije?

- Kompanija sa kojom pregovaram priprema pocetni tiraz od dva miliona primeraka. To je tiraz koji je tesko ostvariv u Americi.

U Ameriku ste otisli 1988. godine. Da li ste tamo ziveli od svoje muzike?

- Da, zivela sam od muzike. Potpisala sam ugovor sa firmom Artist at Work koja me je preselila u Ameriku kao svog ekskluzivnog umetnika. Po isteku ugovora, zbog okolnosti i dogadjanja u Jugoslaviji, nila sam prinudjena da tamo i ostanem.

Kako ste to bili prinudjeni da ostanete u Americi?

- U vise navrata sam napustala Jugoslaviju. Prirodno je da neko ne zeli da boravi u sredini koja ga odbacuje. Jedan u nizu pokusaja da pronadjem prijateljsko okruzenje bio je moj odlazak u LA. Ostanak je, nazalost, bio skopcan sa finansijskim problemima. Nisam zelela da sviram reproduktivnu muziku koja se izvodi po klubovima i hotelima. Ja sam koncertni muzicar jakog stvaralackog naboja za koga je takav ambijent destimulativan.

Bavili ste se nekim drugim poslom da biste preziveli?

- Da. Pocela sam da se bavim bazicnom formom marketinga u jednoj americkoj firmi i posle godinu dana postala sam supervizor. Predstavljala sam komapniju na americkim biznis sajmovima, prezentovala poslovne ponude i zakljucivala dilove. Sledeca stepenica bio je ulazak u investicioni biznis.

Da li ste se i ranije bavili investicijama?

- Ne, ali sam vodila svoj posao, sto jeste forma malog, privatnog biznisa, koji nema mnogo zajednickog sa vrhunskim svetskim biznisom, kakav je na primer berza. Stekla sam kvalifikaciju stok brokera. Ove godine sam obnovila svoje drzavne licence.

Kakve su to licence?

- Imam generalnu i dve specificne licence. Jedna je za zajednicke fondove (Mutual funds), sto je termin koji oznacava ponudu veceg broja grupisanih akcija uglednih kompanija. Njih uglavnom kupuju konzervativni investitori koji ocekuju manju ali sigurnu dividendu. Druga licenca je za programe direktne participacije. To je rizicna zarada jer privatni investitori otkupljuju inicijalne akcije u fazi formiranja kompanija. Na slicnim investicionim formama pociva naftna, celuloidna, kablovska i kompjuterska industrija Amerike.

Kakava je to industrija?

- Industrija buducnosti, delimicno vec i sadasnja. Smatra se da ce kompjuteri u prvoj deceniji novog milenijuma biti nepotrebni, jer ce postojati programi koji ce se narucivati preko telefona i gledati na modifikovanom televizijskom ekranu. To je industrija u kojoj ce covek imati mogucnost direktnog izbora programa i zeljenih informacija. Do 2010. godine u Americi ce biti oko 500 programa za biranje. Vec nekoliko godina postoji televizijski kanal koji ekperimentalno funkcionise na tom principu.

Da li ljudi zaista investiraju u ovu industriju?

- Kako da ne. Ljudi shvataju potencijale te industrije. Shvataju koliko je bitno proizvesti sto vise softvera i digitalizovati postojece telekomunikacione sisteme. Jedna od projekata koji je radila moja firma bila je digitalizacija kompletne naucnofantasticne literature. Sve sto postoji o naucnoj fantastici snimljeno je na CD romove. Ljudi shvataju da na taj nacin kreiraju buducnost i mnogi se u to upustaju.

U Americi je verovatno i muzicki biznis do tancina razradjen?

- Sou biznis je druga industrija po profitabilnosti u Americi, a muzika se nalazi cak ispred filma. U Americi postoje dve vrste profesija u muzici; jedna je kreativna i njome se bave ljudi koji stvaraju svoju originalnu muziku, a druga je reproduktivna iza kojih takodje stoji strogo struktuiran biznis. Ali to je posao za ljude koji nemaju stvaralackih ambicija u muzici.

Vi ste se odlucili za tezu varijantu, za zivot muzicara koji ima sta da kaze?

- To je za mene, kao i za vecinu muzicara u Americi, bio jedini put uspeha. Nazalost, 99 odsto na tom putu dozivi neuspeh.

Cime objasnjavate toliki procenat neuspesnih?

- Toliko je talenata u Americi, ljudi sa citave planete dolaze u zelji za uspehom. Amerika je jedina muzicka velesila i ogroman novac sirkulise u muzickom biznisu. Oni koji se opredele za profesionalno bavljenje muzikom imaju velike ambicije, ali i ulaganja jer znaju da je nagrada za uspeh dozivotno obezbedjena egzistencija.

Da li se u Americi ljudi na isti nacin bave muzikom kao i u Jugoslaviji?

- Tamo ljudi cine sve da daju svoj maksimum. Veoma se ozbiljno bave muzikom, idu na koledze gde je ozbiljno studiraju. Nasim muzicarima nedostaje upornost, doslednost ideja o konceptu originalnog stvaranja. Nisu sve muzicke forme moderne muzike samo jevtina zabava, ali da bi se zabava podigla na nivo umetnosti, potrebno je uloziti mnogo licnog rada. Mi imamo i problem dotoka i razmene informacija sa svetom. Umetnici inspirisu jedni druge. Kada se ta komunikacija prekine, neminovno dolazi do stagnacije i nazadovanja.

Koliko se to odrazava na kvalitet muzike?

- Mnogo je faktora koji uticu na kvalitet muzike. Naravno da covek, da bi govorio, mora da savlada azbuku, potom da izgradi svoj recnik kako bi se artikulisano izrazavao. Tako je i u muzici. Jedini put do originalnosti je da godinama izgradjujete sebe i specifican stil koji ce vas izdvojiti iz gomile talenata. Sustina tog rada je traganje za licnim pecatom, za sopstvenoscu. Kada to dosegne, muzicar je stvorio tek preduslov za uspeh.

Zar takav proces ne postoji kod nasih muzicara?

- Nasi muzicari smatraju da je kopiranje stilova i pravljenje "mish-mesha" od pokradenih ideja, nacin kojim ce zaraditi malo novca i prevariti naivne, te da je to sustina bavljenja ovom profesijom. Zato se uvek nasmejem kada me novinari pitaju da li sam pratila muziku u Jugoslaviji. Tu nema sta da se prati i cuje. Sve te ideje slusam u originalu, na njihovom izvoristu. Jedino tekstovi koji oslikavaju stanje u drustvu imaju vrednost kao svedocanstvo vremena u kome zivimo. U Jugoslaviji gotovo da i nije bilo originalnih stvaralaca, sto nije samo problem u muzici nego i u ostalim sferama. Stoji da imamo talente, ali talenat je samo predispozicija koja, ako nije nadgradjena znanjima i radom, ne vredi mnogo.

Kakva je muzika koja se danas stvara?

- Postoji instant i umetnicka muzika. Prva oslikava dogadjanja u drustvu i vraca nam refleksiju nase stvarnosti. Druga ide korak napred: otelotvoruje duboke emocije, predskazuje, opominje, aktivira vizije buducnosti.

Pre vaseg odlaska u Ameriku postojala je samo takozvana novokomponovana muzika, u medjuvremenu dobili smo turbo folk. Da li je on nova vrsta 'kica" ili samo drugi oblik postojeceg?

- Samo nastavak lose tradicije. Objasnjenje da je novokomponovana muzika potreba konzumenata, odnosno da je proistekla iz zelje naroda za takvom vrstom zabave nije istinito.

Sta je istina u tome?

- Istina je da su upravo oni koji su u medijima, koji su odlucivali sta treba da se plasira, namerno nametali licni ukus, sto je ujedno i odraz njihovog duhovnog stanja. Dominacija niskih duhom se nastavila i dovela do potpunog kolapsa morala. Iste ove cinjenice iznosila sam u javnost i pre dvadeset godina, kada sam pocinjala, ali "gluvome ne vredi pricati pricu".

Ko je ovde gluv?

- Drustvo je gluvo za promene, za sve sto je drugacije i progresivnije. Ne nalazim opravdanje za ljude iz medija koji su doveli do svega ovoga, kao sto nemam razumevanja za moje kolege koje su se jevtino prodale i kompromitovale iznajmivsi svoj talenat. Kreirali su zvezde od vasarskh atrakcija koje su danas postovale licnosti ovog drustva.

Mozda su vase kolege svoj talenat ustupili jer veruju u to sto rade?

- Nikako, oni uopste ne veruju u to sto rade.

Zasto onda to rade, iz nuzde?

- Ne, njima vladaju niske strasti. Nista ne moze valjanog coveka da navede na laz i nemoral, jer postoji i casniji ali manje lukrativan put. Uprkos iskusenjima moguce je ostati nekorumpiran, jer neki od nas ocigledno ipak opstaju.

Mozda ste vi bili izdrzljiviji ili snalazljiviji. Ipak ste uspeli i u Americi?

- Problem je sto za razliku od drugih sredina ovde ne postoji unificiran prag moralnosti ispod koga se ne sme ici. Drustvo ne postavlja takve standarde. Da biste ostvarili svoj cilj sigurno cete biti prinudjeni na kompromise, ali se mora znati donja granica. Na primer, americki muzicar je svestan cene koju placa, koliko je potrebno zrtvovanja, ako cak hocete i gladovanja da bi se uspelo.

Da li ste i vi morali da prodjete kroz tu vrstu iskusenja?

- Kako da ne. Hodala sam Los Andjelesom, kako volim da kazem, sa rupama na cizmama. Moj put je bio kao i put svih drugih. Mozda sam se brze snasla zbog odredjenog predznanja i obrazovanja, mozda sam bila i vestija od drugih. Mnoge moje kolege i dalje peru sudove, rade fizicke poslove.

Rekli ste da su "vasarske atrakcije" postale ugledne licnosti ovog drustva. Da li se tako nesto dogadja u Americi?

- Americko drustvo je samokriticnije i bolje filtrira prave od laznih vrednosti. Oni insistiraju na pozitivnim "rol modelima", licnostima koje svojim zivotom, radom i ponasanjem predstavljaju skup pozeljnih osobina. Ne radi se o idolima, vec o olicenjima prihvacenog standarda. Nijedno drustvo ne moze bez kulturnih heroja, ali mi imamo izvitoperenu sliku o uspesnoj individui. Plasira se stil koji imitira zivotna scenarija problematicnog pojedinca. Ne prepoznajem vise ovu zemlju, mada su vec davno, bar meni, bili vidljivi predznaci propadanja moralnih vrednosti.

Da li nase drustvo moze jos dublje da tone?

- Moze ici jos dublje, ali se nadam da ce se povratiti snaga intelektualnog sloja koji je najvise potonuo. Medjutim, problem sa intelektualcima je oduvek bio taj sto im je ispod casti da se bave ovozemaljskim stvarima. Prava destruktivnost je upravo u rezigniranosti i patetici tipa "nista se ne moze promeniti". Za savremenog intelektualca, odavno je prevazidjen stav da se svet ne moze promeniti.