"Sa neba je curila slast mosusa. Vetar poce da ga raznosi. Ljubav zamirisa i probudi ljubomoru crnih bogova. Kako je tesko ne poseci se o noc !"

STA SANJAM

Kako je zanosno mastati o nerazdvojivosti pravog i prividnog sveta, dozvoliti da iscasene fantazmagorije postanu deo realnosti. Mudrac zna da su oba sveta ogranicena samo linijom sopstvenih iluzija. Moj svet, ispunjen transfernim, prelivajucim mislima, napaja se sa istog izvorista. Odlucila sam da im ukinem granice i tako uzinim da oba postanu jednako dostizna. Shvatila sam da tek njihovim spajanjem, dodirujem stvarnost u potpunosti. Tako su oba sveta, medjusobno isprepletana, ispunila prazan hod koji za sobom ostavlja masta. Ostao je samo problem dokazivati oba. Ali, zar nisu u prednosti oni, koji ne vide, a ipak veruju? Ili, zasto bih, uopste, tako nesto dokazivala? Njihovim nepostojanjem, negiralo bi se i moje sopstveno. Ovako, uzivajuci u stopljenoj caroliji maste i uzbudljive stvarnosti, lakse sam prihvatila tesku bolest zivljenja, bolesti koja se leci pravovremenim prepoznavanjem.

Jedina delotvorna metoda, sa dokazanom valjanoscu i pred najvecim skepticima, jeste terapija osluskivanja instinkta. Kroz otvorenost cula, bez provere svesti, u stanju smo da ponistimo iskvarenost uma i ostvarimo mir duse, povezujuci svoje bice sa nedeljivoscu vecnosti.

Sunce mora izlaziti i vracati se, a ja moram tragati za njegovim sjajem. Odlucila sam da sagradim bastu, gde ono zauvek sija i gde cvece nikad ne vene...

Sasvim daleko u dnu baste, zasadila sam tropsko bilje, najblize suncu, jer ono nebo prepusta cistoti.

Medju procvetale zbunove japanske ruze spustila sam dzinovske, providne kristale. Raznosili su svetlost i, prelamajuci je, u svim bojama, od neba pravili kaleidoskop.

Ruze sam prepoznala... Bile su slicne onima iz mog detinjstva, iz parka preko puta nase kuce... Kristali su se cinili kao bajkovita distanca mog odrastanja.

Sagla sam se da uberem ljubicice. Iza sebe ugledah lavirint izukrstanih niti. Mozda su nastale da bi spajale tragove detinjstva. Svakim nacinjenim korakom, oslobadjala bih deo, po deo vecnosti.

Prekrivene belim, mermernim kamencicima, ivice puta pocese da se presijavaju. Lavirint se polako pretapao u oblik krsta. Nosena snagom vere, bilo mi je lakse da hodam. Bila sam iskra, odvojena od sunca, privucena snagom ljubavi. Htela sam da obasjavam, jer kao sto seme, ako ne padne na zemlju, postane obesmisljeno, tako i moji odsjaji, ako ne spoje nebo i zemlju, nece nikada pronaci put do razuma.

Vidim svoje telo na raspecu kristalnog krsta... Iz rana na dlanovima izlecu bele golubice... Neko zeli da utihne moje svetlucanje. Hoce da me izgna iz baste. Na mestu gde je srce, otvara rupu... Ali, kroz nju vidim jos jedno srce. Ne plasim se... Ono mirno kuca... To je moje novo srce, iskusano, spremno da prasta svima koji kradu snove.

Basta je mirisala na nehat. Cekao je da sa prvim snevanjem udje u novo srce... U bastu se uvukao izazov osvajaca na ostrici strasti.

Sa neba je curila slast mosusa. Vetar poce da ga raznosi. Ljubav zamirisa i probudi ljubomoru crnih bogova. Kako je tesko ne poseci se o noc !

Gledam cvece kako se od straha savija. Lepim ga na sebe i privijam da ne izgori od zla... Cuvam ga, jer ljubav je dusa postanka, a cvece raste iz te duse. Trudim se da u ruci sacuvam maleno seme. Ljubav je u njega odlozila svoju istinu. Poklonicu ga devojcici sa suzom. Neka iz njega izraste cvet sto se ne povija pod razvaljujucim pljuskom bogova.

Mermerni sljunak je postajao sve meksi. Stopala su propadala u rastresitu, toplu podlogu. Prsti su istiskivali srebrnasti pesak. Ispred mene pojavise se tragovi stopala... Hodala sam putem kojim je neko vec prosao? Ali, to su otisci mojih stopala...

Bicu mirna. To samo znaci da zagonetke vec znam. Ponovo sam pred onom istom zamkom vremena: iskusenja iz pritaje, zajednicko mesto u medjuprostoru, trenutak odluke koju moram doneti.

Obuzimala me je sva silina nagona za istinom. Htela sam da provalim kroz vrata izmedju svetova i shvatim kako iz bozanskih snova nastaju nove istine.

Vazduh je vreo... Muci me zedj... U zrnu peska vidim nebo. Po njemu cutljivo klize duhovi pustinje. S lakocom se odizem od tla. Postajem jedna od njih... Stiskaju me. Traze odgovor mojih traganja. Ne smem da im kazem da me nekontrolisani let plasi i da se istina u meni povukla pred ponorom. Moram prvo da se opustim u letu, da ne ucim da se odmaram u rukama sudbine. Ne zelim da uzalud potrosim ovaj let. Da se i on zavrsi obicnim ljudskim padom.

Pokusavam da im objasnim problem protoka vremena. Ono uvek iscuri kada se misao poradja. Zato jos ne znam koliko daleko je tren na kraju mog neba. Ne znam ni zasto sam smesni pustinjak koji u lutanju trazi odgovor? I zasto se borim za ovaj svet, kada slutim da je stvoren samo za igru bogova?

Pitam duhove da li znaju da se istina tesko probija kroz veo zablude. Da je nateze sklopiti mir u paklu slobodnih misli. Da sve sto znamo, znamo jos pre rodjenja. Da su nevidljivi spojevi najjaci u nama. Da je neuhvatljivost prirode, put otklanjanja vestih zagrada. U njenim okretajima, vodjenim zakonom neizvesnosti, pronalazim slobodu postojanja. Besmrtnost u ritmickim pulsacijama savrsenog haosa. U nagonu svrhovitosti, osecam samonapajajucu istinu; bez provere i potvrde, kao apsolutnu predanost spontanosti prirode.

U slobodnom letu, saznajem da ne postoje visine. Samo otvoreni prostor stvaranja, bez pogovora.

Iznenada, vetar okrenu zrnce peska dok se nebo ogledalo u njemu. U bljesku rasprsene svesti, duhovi me spustise na tlo. Teska od spoznaje, dugo sam lezala prekrivena laticama.

Basta je prikradala usi, osluskujuci moje srce. Prateci njegov ritam, premeravala je saznanja sa nebeskog puta...

Zedna ustajem... Sakama zahvatam nemirnu vodu. Primicem usne... Iz moje glave vise ne duvaju vetrovi. Voda se smiruje... Na povrsini, zasvetlucala je slika. Iz lica su izvirale oci u koje se skupila sva dubina zemlje. Zelela sam da basti poklonim te kapi. Svaki novi korak bio je poliven vodom. Pesak se ponovo sazimao u zemlju. Iz nje se sirio miris zaceca. U zanosu, grancice su pucketale pod mojim nogama. Hodala sam kao dete, zapanjena lakocom postanka...

Potpuno smirena, basta je, aurom odbijala spoljne zvuke.

Pronalazim njen centar. Mirno mesto van prostora, unutrasnji zvuk blagosti, u kome se cuje samo tisina univerzumske mudrosti.

Ucila me je da je cistota iznutra. Da su dobro i zlo samo postavke u iluziji. Da je um, van greske i pravde; da su vrednosti obe, polja jednake vrednosti i da ni od jedne ne zavisim.

Da ni zivot, ni smrt nisu vladari, i da se ni za jedne ne vezujem.

Basta je raskopcala plast. Nesebicno me je pustila da diram njene plodove.

Na drugom kraju, ugledah slikara za platnom. U trenu se nadjoh kraj njega. Pogled umetnika bio je zaklonjen stafelajem. Videh nezne haljine, koje samo bajke mogu da istkaju... Primakoh se poledjini platna... Slikar i platno, nastali iz dodira maste. One iste oci u kojima se skupila dubina zemlje, posmatrale su prizor. Na platnu, basta se nije plasila sunca. Prelivala se ne udisuci senke...

Kristali, tropsko bilje, kamencici, krst, iskra, seme, golubice, nehat, iskusenje, tragovi, vecna vrata, let, pustinjak, ponor, zabluda, nevidljivi spojevi, zrnce peska, vladari, dubina zemlje, zacece... Zivot se ne odmara. U sazvucju sa razumom, on je nezni tok prirode. Harmonija se, zato nikada nije dvoumila. Cuvajuci plemenitost, pretvorila se u zmiju.